Rođen u Beogradu 1993. godine. Slikar, tata, muž, pedagog. Studirao slikarstvo u Beogradu i malo u Beču. Pomaže drugima da nauče crtanje i slikanje u Kosi ateljeu. Voli Zvezdaru i njene šumske krajeve.
Pokušava od terase da napravi botaničku baštu.
Značajan deo rada posvetio si portretima?
Mislim da sam kroz portrete počeo da shvatam šta me zapravo zanima u slikarstvu. Nikad se nisam zanimao za fantastične prizore ili nešto slično tome, ali sam radeći portrete postao svesniji te neke „magije” onoga što vidim svakog dana oko sebe. Prvi put me je fascinirala stvarnost.
Za mene je slikanje portreta kao rađenje vizuelnog intervjua. Samo pomešano sa trenutnim svetlom, okruženjem i ličnim utiskom cele akcije.
U portret koji radiš ulazi čitav odnos koji imaš sa tom osobom. Fascinantno je šta se tu sve dešava. Taj proces traje, nije kao fotografija koja nastaje u sekundi. Upravo u tom vremenskom periodu dolazi do upliva različitih misli i raspoloženja. Najviše uživam slikajući ljude koje poznajem i volim. Puštam da me vodi osećaj po pitanju kolorita i samo ga pratim.
Portreti su rađeni kao minijature, staju u dlan šake. Zašto si se odlučio na to?
Imao sam puno tih malih sečenih formata po studiju. Probao sam da slikam na njima i svidelo mi se što takav format stvara intimnost, bilo mi je zanimljivo i podsećalo me je na ikone.
U bojama odstupaš od realizma, što daje zanimljivu atmosferu. Da li nekad namerno odstupaš od realne figure?
Zabavno je kada možeš da se opustiš i naslikaš jedno oko blago spušteno u odnosu na drugo. Kao što karikature, iako ekstremno izobličene, savršeno mogu opisati nekoga, tako i blaga stilizacija može da bude odlična i da mnogo bolje dočara tu osobu.
Nedavno si radio seriju slika inspirisanu čašama?
Čaše su savršen primer lepote koja nam je ispred nosa, a koja često prođe neopaženo. Prosto se desi da se svetlo prelomi kroz staklo zajedno sa tečnošću unutra i napravi neku igru svetla i oblika koju moram da zabeležim. Nekada je lepo kada ne postoji neka duboka priča ili koncept, nego kada se odaje počast jednostavnoj svakodnevici. Svaka tema pruža nešto zanimljivo za slikanje i u prethodnih nekoliko godina imam sve veće poštovanje prema klasičnim temama kao što su žanr-scene, mrtva priroda i pejzaži.
Šta ti najčešće izmami četkice i boje iz kutije?
Pored inspiracije, najčešće to bude volja. Kao i sve drugo, za redovnost je potrebno motivisati se čak i kada bi radije možda odmarao ili radio nešto drugo. Trik je u tome da, ako ti baš i nije dan za slikanje, uzmeš i radiš nešto drugo, ali vezano za to. Za mene je to najčešće pravljenje ramova.
Da li predosećaš neki dalji tok svog rada kojem bi voleo da se posvetiš?
Nakon portreta osećam potrebu da se bavim nekim kompleksnijim kompozicijama. Trenutno me mnogo zanima svetlo u situacijama kada nema dovoljno istog. To interesovanje je zapravo krenulo kada sam morao da ustajem usred noći da uspavljujem dete. Nekako, drugačije gledaš na noć kada si u sobi u potpunom mraku, klatiš se u ritmu neke pesme i gledaš ta suptilna prelamanja svetlosti. Sva ta noćna svetla imaju hiljadu boja; topla ulična narandžasta koja ulazi kroz prozor, hladna bela koja obasjava pločice u kuhinji, pa onda auto koji prođe i na trenutak pokrene sve te boje i svetla po sobi. Potpuno sumanuto sve to izgleda, a nikada ranije nisam obraćao pažnju na to. Ko zna koliko takvih stvari ima oko nas. Sve je to prelepo i vredno beleženja.
