Vladimir Milanović je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu stekao je zvanje magistra umetnosti u oblasti digitalne umetnosti. Redovan je član Udruženja likovnih umetnika Srbije. Radi kao docent na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti.
U svom radu bavio si se digitalnim kolažom u kom sučeljavaš dela iz istorije umetnosti, od antike do renesanse i baroka, sa prizorima iz savremenog života. Kako si se zainteresovao za digitalni kolaž?
Krajem studija koristio sam kompjuter za obradu i pripremu materijala za grafike koje sam izvodio u sito-štampi. Ubrzo sam primetio da ceo proces mogu da zaokružim na računaru, a da kao finalni produkt realizujem digitalni otisak, na grafičkom papiru Hahnemühle, koji se koristi i za tradicionalne grafičke tehnike. Izbor papira je doprineo plemenitosti otiska i taktilnom dejstvu lista.
Pažnju su mi često privlačili prizori susreta istorije i savremenosti. Na primer, fotografija proslave Hitlerovog rođendana na kojoj on posmatra spomen-ploču Gavrilu Principu. Ta fotografija na uzbudljiv način dovodi u odnos dva istorijska vremena. Ili fotografija palestinskih demonstranata u Beogradu 2012. godine koja je začuđujući spoj bliskoistočne političke situacije i spomenika srpkom knezu Mihailu Obrenoviću koji se vidi u pozadini (koji je doprineo oslobođenju Srbije od Turske). Ovakve slike, u kojima opstaju naslage kultura, podstakle su moje razmišljanje o ekvivalentnom postupku u gradnji likovnog dela.
Digitalni kolaži koje radim nastaju iz potrebe da se kroz umetnički rad uspostavi odnos prema tradiciji i savremenom trenutku, da se kritički sagleda današnji svet i identitet u doba globalizma.
Proces lepljenja i sečenja (koji je karakterističan za kolaže), u tvojim radovima nije vidljiv?
Postupak koji koristim bi se mogao predstaviti kao kolaž nevidljivog šava. Tradicionalni kolaž insistira na vidljivom rezu. Sa druge strane, kolaž kojim se ja bavim ne gradi značenje na ponoru između dve slike, već njegova snaga leži u neprimetnom približavanju dva udaljena sveta. Mislim da ta diskretnost kolažnog postupka poseduje subverzivnu moć. Dok kolaž razgrađuje strukturu realnosti, namera mog postupka je da sintetizuje različite realnosti.
Reci nam nešto više o radu School.
U tom radu koristio sam Rafaelovu fresku Atinska škola, koja svedoči o renesansnom idealizovanju antičke misli, filozofije, nauke i umetnosti. Sukobljavajući tu sliku antičke Grčke, kao uzora, sa današnjom slikom protesta u Atini, bavim se pitanjem istorijskih promena i civilizacijskih kretanja. Današnja Grčka se uglavnom percipira kao zemlja na začelju Evrope, koja je najčešće identifikovana samo kao turistička destinacija.
Intervencija na reprodukciji Atinske škole sprovedena je u skladu sa Rafaelovom organizacijom centralne perspektive. Glavni lik u novoj postavi je anonimni buntovnik. Njegova pozicija je neodređena – svedok propasti, vesnik nade ili samo huligan?
Rad School predstavlja komentar na savremena društvena zbivanja i medijske slike kojima smo svakodnevno izloženi u ovoj globalnoj ekonomskoj, etičkoj, ideološkoj i duhovnoj krizi.
Detalj iz rada School
Mekluan o svom odnosu prema savremenom stanju piše:
„[…] prihvatao sam ekstremno moralistički pristup prema čitavoj tehnologiji okruženja. Prezirao sam mašineriju, gnušao sam se gradova, izjednačavao sam industrijsku revoluciju sa prvobitnim grehom i masovne medije sa padom. […] Ali postepeno sam primetio koliko je sterilan i beskoristan taj stav. […] Prestao sam da budem moralista i postao sam učenik.“1
On dalje zaključuje:
„[…] počeo sam da proučavam novo okruženje koje je ugrožavalo pismene vrednosti i shvatio sam da ono ne može biti odbačeno moralnom ogorčenošću ili pobožnim gnevom. Istraživanje je pokazalo da je potreban potpuno nov pristup, podjednako kako bismo spasli ono što je zasluživalo da se spasi iz našeg zapadnog nasleđa i kako bismo pomogli čoveku da usvoji novu strategiju preživljavanja.”1
Moj rad je pokušaj da se iznova preispita i prevaziđe stanje kulture koja je iscrpela svoj kritički potencijal, a nije ponudila izlaz.
