Uroš Krčadinac je rođen 1984. godine. On je digitalni umetnik, programer, autor i edukator. Njegova transdisciplinarna praksa obuhvata programiranje, pisanje, dizajn, animaciju i kartografiju. Istraživačke radove objavio je u IEEE časopisima, dok je umetničke radove izlagao na festivalu re:publica (Grčka/Nemačka), Univerzitetu za umetnost i dizajn Emili Kar (Kanada), Galeriji SANU, beogradskom Muzeju nauke i tehnike, itd. Doktorirao je informatiku na Univerzitetu u Beogradu. Radi kao docent digitalne umetnosti i računarstva na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, kao naučni saradnik na UB i kao saradnik Dizajn seminara u Petnici.
Kroz svoj rad povezuješ umetnost, književnost i računarske tehnologije. Baviš se i istraživanjem data vizuelizacije. Zašto misliš da je važno baviti se ovakvim data praksama?
Formativno obrazovno i radno iskustvo, koje sam stekao, relativno je atipično: studirao sam informatiku i organizaciju, a bavim se digitalnom umetnošću i pisanjem. Dugo sam to doživljavao kao neku vrstu hendikepa, mogao bih čak reći i da sam patio od sindroma uljeza, ali što sam stariji, sve više shvatam koliko su studije informatike i organizacije fundamentalne za savremene stvaralačke prakse.
Sistemi unutar kojih živimo neprobojni su i nečitljivi za ljude. Mislim na tehnološke sisteme, finansijske, biološke, geografske, klimatske – to su strukture koje direktno utiču na naš život, ali mi nismo u stanju ni da ih mislimo, ni da ih osećamo. Recimo: Kako se šire virusi? Kako radi imejl? Na koji se način prostiru internet kablovi? Kako algoritmi na globalnim berzama utiču na tvoju platu i tvoj kvalitet života? Nama je to nepropusno, hermetičko. Senzorijum ljudskih bića naprosto nije evoluirao na način da može da pojmi te sisteme. Uprkos veoma naprednoj tehnologiji, uprkos nauci, umetnosti, organizaciji i filozofiji, naše su emocije i dalje paleolitske, pokušavamo u malim grupama da preživimo u savani.
Utoliko je data umetnost jedan od odgovora na umnožavanje sistemske složenosti. Kako pretvoriti ogromnu količinu digitalnih podataka u nešto što se može ne samo razumeti, nego i čulno doživeti, osetiti, omirisati?
Kako podatke pretvoriti u nešto dodirljivo i konkretno, nešto što je u stanju da promeni naš unutrašnji osećajni život, da bude „sekira za unutrašnje more u nama” – to je pitanje koje me najviše zanima. Kada dizajniram mape, kada pišem o putovanjima, kada pravim računarske programe za generisanje proze i piktograma, u stvari se bavim istim ovim pitanjem.
Pritom vizuelizaciju podataka i dizajn infografika, kao u osnovi utilitarne prakse oblikovanja i komunikacije informacija, treba odvojiti od data umetnosti, autorske prakse koja ne mora da bude komunikativna, ne mora ničemu da služi, ali može da preispituje data-driven društvo na načine na koje to radi kratka priča ili ulje na platnu.
Ali, i tu postoji zamka: kada nešto osetimo, imamo osećaj da smo to razumeli bolje nego što uistinu jesmo. Gledajući prelepu mapu sveta, stičemo osećaj da svet razumemo, dok ga u stvari ne razumemo. I što je mapa uzbudljivija, veća je šansa da ćemo preceniti svoje razumevanje sveta koji mapa predstavlja. Zato su nam potrebne i samokritičke data prakse.
Volela bih da mi kao primer predstaviš rad koji se bavio zagađenjem vazduha u Pančevu.
Na tom projektu koji se zvao Hodali smo 60 meseci radio sam pre 4 godine. Započet je tokom trodnevne radionice na beogradskoj konferenciji (Grafički) Dizajner – Autor ili univerzalni vojnik. Cilj radionice bio je da se pronađe najbolji i najinovativniji način predstavljanja baze podataka o zagađenju vazduha u Pančevu. Baza je sadržala mesečne indekse kvaliteta vazduha za period od 5 godina ili 60 meseci, od 1998. do 2003. godine. Nakon prolaska kroz seriju ideja, polaznici i ja smo odlučili da napravimo fizički rad, nešto što može i da se dodirne, ne samo da se vidi ili čuje.
Tako smo došli do toga da podatke mapiramo na stazu za hodanje, dugačku 30 metara, koju smo napravili na licu mesta. Staza predstavlja neku vrstu fizičkog grafikona, koji umesto boja koristi fizički reljef i građevinske materijale.
Široka 1 metar a dugačka 30 metara, naša mapa-staza bila je podeljena na 60 segmenata. Svaki segment predstavljao je indeks kvaliteta vazduha za jedan mesec. Meseci kada je vazduh bio dobar predstavljeni su travnatim segmentom, srednji kvalitet vazduha predstavljen je peskom, šljunak je bio tu za zagušljive mesece, dok su kamenjem predstavljeni oni najzagađeniji. Hodajući bosi, polaznici radionice i posetioci izložbe mogli su da osete dugoročne promene i trendove u kvalitetu vazduha duž perioda od 5 godina.
Preći golim tabanima preko najzagađenijih meseci nije bilo moguće bez bola. Verujem da na izvestan način umetnost, pa i dizajn, treba da budu u stanju da prekorače liniju bola. U stvari, kada pogledamo radove koji su za nas bili formativni, od muzike preko filma do digitalnih instalacija, to jesu radovi koji su nas pomalo i povredili. Plašim se apsolutno bezbednog stvaralaštva.
Šta tebe najviše raduje u istraživanju i radu kojim se baviš?
Raduje me ubrzana mogućnost sagledavanja sveta na mnogo različitih načina. I da, to me raduje isto koliko me i plaši. Pandemija kroz koju smo prošli, u sprezi sa digitalnim tehnologijama unutar kojih živimo, na izvestan način urušila je sve narative uz koje smo odrasli, sve ideologije i mikroideologije. Kako ih je urušila? Tako što ih je umnožila do beskonačnosti. Sve ove teorije zavere, na primer, koje niču kao digitalne pečurke… sve je to fraktalno umnožavanje narativa, koji se deli na dva, pa na još dva, i tako u beskraj. Praktično je svaki čovek dobio svoj personalizovan narativ. Jedan moj prijatelj je rekao: ne živimo kraj istorije, nego raj istorije.
To je novo stanje, koje još uvek nismo u stanju da sagledamo, a koje nećemo ni moći da sagledamo bez hibridnih praksi koje povezuju tehnologiju i umetnost, algoritme i društvo, dizajn i nauku, humanistiku i pronalazaštvo, statistiku i poeziju, botaniku i revoluciju.
Mislim da će XXI vek biti temeljno hibridan. U stvari, već je hibridan, samo to nismo u stanju da vidimo jasno, jer smo i dalje obuzeti pojmovima, narativima i idealima XX veka.
Kako povezati etiku, kulturu i digitalne tehnologije?
Kada ga je pobedio šahovski računar Deep Blue, Gari Kasparov je osmislio koncept Kentaurskog šaha: šahovske varijante u kojoj čovek i računar zajedno igraju protiv drugog para čovek-računar. Ljudi-igrači koriste kompjuter za istraživanje mogućih poteza, za brzo pretraživanje prostora mogućnosti, ali sami donose odluke. Možda bi imalo smisla igrati se ovakvim pristupom u kulturi, dizajnu, umetnosti, književnosti, teoriji i drugim oblastima ljudskog duha.
Partnerska kultura ljudi, algoritama i prirode. Kentaurska kultura. Kentaurska književnost i kentaurska umetnost.
Da li je to jedan od lekova za antropocen?
Ne znam, ali mislim da bi vredelo pokušati, jer ono što je nekad kamera učinila za vizuelnu kulturu, danas tehnologije veštačke inteligencije čine za sve oblasti ljudskog duha.
Zato verujem da su nam potrebni novi digitalni senzibiliteti, nove osećajnosti, da bismo sačuvali sposobnost da maštamo i proizvodimo značenja. Svakome ko se bavi intelektualnim i kreativnim radom, preporučio bih da nauči makar nešto o kibernetskim sistemima, podacima i mašinskom učenju. Pritom, algoritmi ne treba da misle i sanjaju umesto nas. Poput šahiste kentaura, treba da ih koristimo za pretragu prostora mogućnosti, a da sami – kao urednici i kustosi – biramo šta od svega toga ima smisla.
Za kraj, evo jedne kratke priče koju sam generisao uz pomoć veštačkih neuralnih mreža, koje sam istrenirao tako da podražavaju stil Miloša Crnjanskog. Bila je to neka vrsta omaža Stanislavu Vinaveru, koji je pre sto godina pisao parodije i pastiše. Priču je napisala mašina, ali zajedno sa još nekoliko stotina drugih priča. Kao urednik i kustos, ja sam izabrao ovu kao najuspešniju:
ona je ljubav i žena i gospoža i. ona je dolazila
u posetu. mlada devojka, gospoža julijana. bila je, očigledno.
bila mu je smešna, kao što je pavle u
životu samo jedanput petra. eto to je jedna žena,
koju je bio primetio. kakva je to, čovečanstva? zašto
je to prećutao, i, pomisli da mu je žena rođena mati i
molila ga da bog bude miran.
međutim, u kući je bilo vrlo kratko vreme. nije bio
prijatan čovek.
