Skip to main content

Ivana je vizuelna umetnica koja voli da pravi žanr-scene inspirisane savremenim društvom kroz jezik srednjovekovne minijature. Ona oblaže svoje dnevnike i blokove za crtanje tkaninama koje joj se sviđaju ili ih veze. Ponekad u ulozi likovnog pedagoga drži radionicu Prošireno polje crteža u DC Krov u Beogradu.

IG: IvanaArandjelovic

Često crtaš divlje životinje u sveskama i knjigama koje sama praviš. U tim prizorima ima destrukcije, vatre, rađanja i smrti, ponekad čak i  nežnosti?

Divlje životinje su počele da se javljaju jako rano u mojim crtežima. U detinjstvu je to bilo prirodno, a kasnije su se ponovo pojavile na Akademiji kada sam počela da radim na prvim knjigama-sveskama.

To je na neki način bio bunt. Bunila sam se protiv časova crtanja studije ljudskog tela. Bilo mi je dosadno jer sam to savladala. Možda to sada zvuči prepotentno ali mislim da je važno raditi na tome čime želite kao umetnik da se bavite.

Životinjama dajem uloge, one su kao neka likovna basna. Nekad ih stavljam u pozicije svojih emocija, a destrukcija je tok koji je svakako prisutan kod ljudi. Nežnost opravdavam time da je ona empatija, barem u mojim crtežima.

Pored jako upečatljivih motiva, ono što takođe privlači pažnju u tvojim radovima su linije. Nekad su dvostruke ili u boji, što na jako zanimljiv način pojačava dinamiku celog crteža.

Linije su proizvod toka misli, materijala koji koristim, a nekad su odraz muzike koju slušam. U toku srednje škole na časovima slikanja sam imala sjajnog profesora Radivoja Dragina, koji je insistirao na tome da prepoznamo šta tokom nastanka crteža ili slike treba da ostane – u pitanju su nekad i greške ili slučajni gestovi, ali čija je svežina neophodna. Ona može proizvesti dinamiku i kod statične kompozicije.

Reci mi nešto više o radu Divlji život.  

Crtež Divlji život je slojevit. Volela bih da posmatrač ima i svoje tumačenje, jer koliko god informacija imao o crtežu, nikad ga ne može videti iz moje perspektive.

Prvi tok crteža je onaj koji zatičemo – sukob, vatra, patnja. Da li ima nade? Drugi tok je stomak divlje svinje, njenih mladunaca i majke koja ih štiti od napada drugih svinja. Namera mi je bila da prikažem patnju i stradanje, bez da proizvedem polemiku oko toga šta je moralno, prirodno, neophodno i slično. Zato je čovek izuzet. Zanimaju me emocija i telesnost.

Treći tok je da možemo da zamislimo da su u naraciji umesto divljih svinja glavni akteri ljudi. Scena iz nekog rata, upad u kuću. Nije bitno ko su ili šta su oni, već šta je učinjeno. I zaustavila bih se sa tim tokovima, ima ih još. Tamo je i neka vatra u pozadini…

U najnovijim crtežima više nisu dominantne životinje, već ljudi. U knjizi koju si nazvala Neuropatologija Beograda bavila si se protestima koji su se desili letos u Beogradu?

Svakog dana sam pratila vesti i prenosila u sveske ono što sam videla. Okidač za prvi crtež bila je situacija u kojoj policajac u civilu davi demonstranta, i to nakon slučaja u Americi. Ja sam taj crtež nazvala Ruke i noge sistema. Kao podlogu za crteže koristila sam knjigu Atlas neuropatologije štampan u Minsku tokom druge polovine dvadesetog veka. Za moj crtački gest ta forma sveske/knjige je nešto što mi je prirodno i mislim da crtež svoj pun potencijal tako najbolje može da ispolji.

Odabrani događaji kojima sam se bavila u crtežima predstavljaju apsurd jednog kraćeg vremenskog perioda, iako se zapravo radi o posledicama višedecenijske političke nesposobnosti. Tolika količina gluposti i opasnih poteza tokom protesta – neprocenjivo… Brutalnost policije, navijači, antifašističke grupe kojima je isključivo teorija nagruvana, korona, sindrom mase i odsustvo kritike. Mnogo im hvala svima što su me inspirisali da stvorim crteže Ruke i noge sistema, Policijska zombie apokalipsa, Urinarna slabost kancelarije za Kosovo i mnogo još božanstvenih priča bez kojih bi moje stvaralaštvo i celo društvo bilo pusto i uskraćeno za lepotu. Na kraju, ta sveska je proizvod cinika, začinjena bolnom satirom.

IG: IvanaArandjelovic