Iskra Zauvek (Natalija Palurović) je rođena 1992. godine u Novom Sadu, gde je diplomirala na Akademiji umetnosti, smer Novi likovni mediji. Tokom studiranja je počela da se bavi tetoviranjem. Njene tetovaže možemo videti u Portugalu, Zagrebu, Berlinu, Srbiji i Parizu.
Trenutno živi i radi u Beogradu.
Kako je za tebe krenula priča sa tetoviranjem?
Počela sam da se bavim tetoviranjem dok sam bila na trećoj godini studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Moja glavna motivacija da krenem tim putem bila je isključivo mogućnost da naučim kako sebe da tetoviram. Nekako usput drugi ljudi su imali poverenja u mene i to je ubrzo postalo jedini pokretač za moj dalji rad.
Šta ti je bilo zanimljivo u tom procesu tetoviranja?
Kada me je prvi put tetovirao kolega, osetila sam nešto sa čim mislim da većina ljudi koji su se tetovirali može da se poistoveti – neku vrstu moći. Nijedno farbanje kose, šišanje ili pirsing nije za mene bila dovoljno jaka modifikacija tela na putu ka kreiranju mog oklopa. Telo stvarno jeste oklop, bar za mene. Ponekad mi ne prija i teret mi je. Kada sam se istetovirala, išarala, obeležila, kako god da ljudi doživljavaju taj čin, ja sam uzela svoje telo nazad. Nije ono pripadalo nikome, ali sam tada prvi put istinski osetila šta je to, ta telesna autonomija.
Iz današnje perspektive svi moji postupci iscrtavanja tela svedoče o nekim unutrašnjim nemirima koje sam prevazilazila tetovažom. Danas mi je jasno da bi se to moglo protumačiti kao autodestruktivni čin. Ali, zapravo, ja sam u tom kreativnom procesu dobila drugačiji ishod, umesto ožiljka – tetovažu.
Danas se tetoviram jer uživam u procesu građenja tog kolaža.
Baveći se tetoviranjem, upoznaješ različite ljude. Da li imaš neki poseban pristup u radu koji si razvila ili nešto što si naučila iz svih tih iskustava?
Osobama koje tetoviram želim da pružim sigurnost, mir i slobodu da budu to sto jesu. Kao tetovažer čula sam mnoge priče, interesantne, tužne i tragične, radovala sam se s tim ljudima i slavila povode zbog kojih su me posetili. Njihove priče mi znače i inspirišu me za sledeću turu crteža sa kojima će se neka treća osoba povezati. Takođe, kroz svakodnevno izlaganje ljudima ja sam naučila kako bolje da komuniciram i da zaista slušam.
TETOVIRANJE JE MNOGO VIŠE OD TRAJNE SLIKE NA KOŽI.
ZA MENE JE TAJ ČIN NEKA VRSTA RAZMENE.
Iskra Zauvek
Kada tetoviram kolege, njima je svaka tetovaža, kao i meni, samo još jedna kul nalepnica i manje pridajemo značaja tom povezivanju i razmeni. Ali mislim da je bitno da se nikad ne zaboravi važnost tog iskustva kada radimo s drugim ljudima, od kojih se neki tetoviraju po prvi put. Upravo zbog prakse koju sam razvila tokom tetoviranja sebe, znam koliko je važno ljudima pružiti sigurnost tokom tog procesa.
Zahvalna sam svim ljudima koji su me pustili da povučem par crtica i vijuga po njihovim telima. I dan-danas ne mogu da verujem da je toliko ljudi imalo poverenja u moj rad.
Deo mene je zauvek na njima… Stvarno čudno.
Mislim da sam nekima pomogla u procesu njihovog preuzimanja tela i osnaživanja, iako znam da mnogi ne biraju da se tetoviraju iz istih razloga iz kojih sam ja to uradila.
Jedno je sigurno – onda kada se tetoviramo, radimo to jer možemo, jer smo slobodni da tako uradimo i biramo nekoga kome verujemo da nam u tome pomogne. Mislim da su ljudi u toj poziciji ipak ranjivi, puni nade, iščekivanja i strepnje. Zato mi je bitno da iskustvo koje imaju dok su sa mnom bude zaista prijatno i transformativno onima kojima je to potrebno.
