Siniša je rođen u Vranju 1988. godine. Studirao je Filološki fakultet, a kasnije se zaljubio u slikarstvo i ilustraciju. Iza sebe ima tri samostalne izložbe i studio Reilustruje.
Svira bas-gitaru u bendu Dogs In Kavala.
Kako si počeo da se baviš slikarstvom?
Tokom studiranja na Filološkom fakultetu upoznao sam neku ekipu umetnika. Često smo se okupljali kod drugara, družili se i crtali zajedno po ceo dan. Voleo sam da crtam i reakcije drugara na te moje radove su bile baš pozitivne, u neku ruku to mi je dalo podstreka da nastavim time dalje da se bavim.
U jednom periodu si slikao i izlagao u Inexu, skvotiranom prostoru u Beogradu?
Da, tu je bilo raznolikih ljudi koji su stalno cirkulisali, ali bilo je i dosta praznih, nesređenih prostorija. Bila je jedna gotivna soba, koju su mi dali da koristim kao studio. Sredio sam je, očistio krš i bukvalno kako sam ušao unutra, nisam izašao naredna tri-četiri meseca. To je bio moj prvi atelje iz kog sam napravio tri internacionalne izložbe.
U Inexu je postojala i galerija u kojoj su izlagali i umetnici iz inostranstva. Da li si učestvovao u njenom radu i kako je na tebe uticalo to iskustvo?
Pomagao sam u galeriji koliko sam mogao, ali su to vodili drugi ljudi. U Inexu je bilo dosta vrsnih slikara, mnogo iskusnijih od mene.
Pošto sam po ceo dan slikao, često se dešavalo da prođu pored mene i bace neki komentar na to što sam radio. Mislim da su mi oni svojom podrškom i konstruktivnim komentarima pomogli da se oslobodim, jer je teško da stvaraš sam sa sobom, izolovan, da ne znaš da li si na pravom putu. Fali ti ta kritika ljudi. Mislim da ne stvaraš umetnost samo za sebe, dobro je i da neko to pogleda, proživi. Ti ljudi su mi davali vetar u leđa. Bio sam prihvaćen i uvek je tu bilo neke ljubavi i podrške, što je u tom periodu bilo jako važno.
Zanimljivo mi je što si tada zapravo počeo da slikaš motive koji podsećaju na pećinsko slikarstvo. Kako si se zainteresovao za to?
Um vremenom pokupi svašta i to se sve skladišti u memoriji. Ja sam studirao hispansku kulturu. Imali smo predavanja o Altamiri i pećinskom slikarstvu. I onda se u nekom trenutku to ispoljilo. Meni su se ta vrata otvorila na Košutnjaku kada sam probao neke pečurke.
U glavi sam video fragmente koji su me podsetili na umetnost Maja i Asteka o kojima sam čitao. Nakon tog iskustva vratio sam se u studentski dom i karticom iz menze počeo da slikam sliku Lov.
Boje koje vidimo u tvojim radovima su zaista neverovatno živopisne.
Jeste, pravio sam svoje boje od pigmenata i voska. Svidelo mi se što tako dobijena boja nije pripadala samo papiru, već je imala neku zanimljivu teksturu. Takođe, privlačile su me oker, crna i tirkizna. Mogao sam u životu samo da pravim oker boju (smeh).
Crteži čoveka iz praistorije su mi uvek bili inspiracija, samo što sam hteo da obradim to na moderniji način. Slikao sam špatulom. Hteo sam da dođem do nečeg sirovog i energičnog ali i da napravim balans boja na slici.
Na velikim platnima na kojima slikaš ostaju vidljivi tragovi slobodnih, intuitivnih poteza. Šta te privlači takvom postupku?
Volim tu slobodu pokreta. Kroz proces sam uvek učio i prepuštao se slučajnosti. Prepuštanje intuiciji mi je omogućilo slobodu, učenje i greške.
Volim kad me samo jedna boja upije i omogući mi da otvorim vrata percepcije. Recimo, kad god vidim tirkiznu boju, obuzme me neki osećaj lakoće, povezanosti, lakšeg disanja, osećam toplotu unutar, kao kad neko pojede parče čokolade. Oker doživljavam kao zemljanu boju, kao kretanje i osnovu.
Pored slikarstva baviš se muzikom i digitalnom ilustracijom.
Na koji način se sve te stvari povezuju?
Ja volim da istražujem. Mislim da je dobro da se čovek stalno razvija, da ne ostane samo na jednom. Recimo, u Inexu su postojali džem sešni, gde sam učio da sviram gitaru. Uvek mi je taj instrument bio fascinantan. Kasnije sam sa prijateljima napravio bend. Nekako je sve bilo neočekivano. Ta putanja nije bila zacrtana.
Mislim da je dobro učiti nove stvari kad god imaš vremena jer u nekom momentu može da ti dosadi ako si fokusiran samo na jedno, a sa druge strane, konstantno sazrevaš, pa je normalno da ti se interesovanja šire.
Kada smo osnovali bend Dogs in Kavala i dalje sam se bavio slikarstvom – to je bilo nešto intimno i introvertno, dok je muzika bila ekstrovertna, tu sam se razvijao na drugačiji način, upoznavao ljude, bend mi je baš pomogao u tom procesu. Da sam ostao samo na slikarstvu, ne znam…
Sada učim da sviram sintisajzer, a po ceo dan crtam, od ilustracije živim. To je sve u stvari jedna putanja koja je još uvek otvorena.
