Skip to main content

Boris je završio Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna, na odseku – keramika. Prvu samostalnu izložbu Očevi i braća realizovao je 2007. godine, a potom Insectarium (2010), Inner state (2012) i U drvetu (2018). Član je ULUPUDS-a. Učestvovao je u projektu – Rekonstrukcija drevnih tehnika i tehnologija praistorijske vinčanske kulture. Bavi se pedagoškim radom na Učiteljskom fakultetu i u srednjoj školi Tehnoart. Kada nije u Beogradu, radi na svom vrtu u podnožju Kosmaja.

SAJTIG; BorisBogdanovic

Kako nastaje Insektarijum?

Oduvek sam bio inspirisan živim svetom. Sedeći na obali Dunava sa prijateljicom, usred jako važnog razgovora na trenutak sam imao ideju i video jasno iscrtane bele konture insekata, različitih oblika. Brzinski sam „uhvatio” oblike u formi skice i ubrzo počeo sa izradom takvih skulptura.

Kako je izgledalo istraživanje za izgled insekata od keramike?

Želeo sam da realne životinje budu samo početna inspiracija. Prvu seriju čine veoma stilizovane forme, čemu je dobrim delom doprinela tehnika terrasigilatta, koju sam koristio za efekat na površini. Nekoliko godina kasnije počeo sam sa istraživanjem novih oblika i tada su se među skulpturama pored skarabeja, bubamara i moljaca, mogli prepoznati i neki drugi insekti: leptiri, skakavci, komarci, stonoge i krpelji. Što se same forme tiče, ona je veoma svedena, tako da ostaje puno prostora za likovnost površine. Ovo mi je bilo dosta važno, budući da nisam želeo konkurentnost forme i površine.

Skulpture ne deluju isključivo dekorativno, neki insekti prikazuju različite ekspresije – strah, znatiželju, spremnost za napad…

 

Da, to mi je i bio cilj, da uhvatim pokret i na neki način – sam život!

Čini mi se da sam to najviše postigao savijanjem metalnih nožica i antena, gde je svaka skulptura jedinstvena u pokretu i akciji.

Nakon insekata, u seriji radova U drvetu zadržao si se na prirodi kao inspiraciji. Koliko je bilo teško približiti keramiku tome da deluje kao prirodno drvo?

Na moje veliko iznenađenje, dosta je lako bilo podražavati utisak kore drveta. Za tu priliku, dosta su mi u oblikovanju pomogle prave grane i korenje koje sam nalazio u prirodi, ali sama površina i tekstura su izvedene isključivo iz pokreta ruke i uz pomoć raznoraznih alatki. Sama tehnologija keramike nudi spektar efekata pod uslovom da se oni koriste pažljivo i kontrolisano.

Šta je ono što najviše voliš u tom procesu izrade keramike, a šta ne?

Najviše volim taj aspekt alhemije koji keramika nosi! Čak i onda kada mislimo da sve znamo i sve kontrolišemo, ona će imati završnu reč. Iako je to u početku bilo jako teško prihvatiti, doživeo sam to kao jednu veliku životnu lekciju – nije sve u našim rukama i to nije kraj sveta. Evo i posle devetnaest godina, svaki put sa istom radošću, ali i strepnjom, otvaram peć ili razgrćem piljevinu i pripremem se na ono što ću videti.

Glina je plastičan, elastičan, rekao bih tvrdoglav, ali i poslušan medij, koji se u rukama iste osobe neretko različito ponaša. Shvatio sam da ta intereakcija dva entiteta, gline i umetnika, može dati neočekivane, ali i sjajne rezultate. Bitno je ne biti krut i zatvoren u delanju, jer ono što smo naumili da izvedemo, možda neće biti i najbolje. Osluškivanje i praćenje materijala može da bude u predivnoj sinergiji sa našim nesvesnim, a tome treba dati neki prostor.

Na tvojoj poslednjoj izložbi svi radovi su rasprodati. Da li u tom kontekstu imas neki savet za ljude koji sada izlaze sa fakulteta?

Ključ je u profesionalizmu, strpljenju i upornosti, ali i igranju sa materijalima kada god je to moguće. Nikako ne odustajati, čak i kada ne ide. Svaki predmet ima svog kupca i publiku, samo je pitanje momenta. Bitno je ceniti sebe i svoje vreme, tada će vas i drugi ceniti. Udruživanje sa par proverenih kolega u zajedničkim uslovima rada je preporuka. Mene je to doživotno obogatilo i prezahvalan sam na tome. Takođe, čovek treba da bude realan i strog kritičar sopstvenog rada, da ima iskren odnos prema sebi i svom razvoju. Ne treba se plašiti promena, iz toga se izlazi jači i iskusniji.

Predaješ u školi. Kakvo je iskustvo pratiti učenike kroz njihov razvoj?

Već devet godina sam nastavnik i jako sam ispunjen tim radom. Predajem praksu na smeru grnčar-keramičar. Rad sa srednjoškolcima je vrlo specifičan. Uvideo sam da mnogi od njih odstupaju od očekivanog i standarda. Redefinisao me je taj kontakt sa mladim umetnicima i doprinos njihovom traganju za autentičnim JA u stvaralaštvu.

Smatram da je osnovni zadatak predavača da prepozna, a potom i podrži specifičnosti učenika. Ovo, razume se, podrazumeva programske okvire zbog kojih smo svi tu, ali važno je prevashodno biti čovek (umesto bezosećajni stroj), sposoban i spreman da se prilagodi drugima. Puko razmetanje informacijama neće dati nikakve rezultate. Umesto toga, potrebno je zainteresovati ih za materiju. Mladi ne smeju biti umetnuti u tuđe ili bilo kakve druge senzibilitete i estetike koje su normirane kao „prihvatljive”.

Oni su ljudi za budućnost, dok je na nama samo da ponudimo podršku i znanje/iskustvo. Istovremeno, fakultet bi trebalo da bude živi sistem koji se umereno i oprezno menja. Bitno je da ne kasni četrdeset godina za svetom i strukom, već da bude platforma koja inicira inovacije, pomake, povezivanja i razmenu znanja.

Ako bi svoje iskustvo sveo na nekoliko saveta za predavače – šta bi to bilo?

Osluškujte i bavite se onima kojima ste dodeljeni, jer mi smo tu zbog njih, a ne obrnuto. Razvijajte se neprestano, istražujte i delite to sa njima. Nije smak sveta ako nemate odgovor na neko pitanje, jer sve se da istražiti i vi imate pravo na to. Uvek budite spremni da saslušate druge.

Učite o sebi preko njih, tako predavač u vama raste.