Skip to main content

Kristina Rutar rođena je 1989. godine u Sloveniji. Završila  je postdiplomske studije Interdisciplinarne grafike u Poljskoj. Živi u Ljubljani gde kao asistentkinja na Akademiji likovnih umetnosti i dizajna drži kurs iz keramike i stakla.

IG: KristinaRutar

Forme koje praviš podsećaju na oblike iz prirode, ali su transformisane u nešto snoliko i arhetipsko. Reci mi nešto više o njima.

Moje forme nastaju kao posledica kombinacije dva faktora: specifične tehnike izrade i arhetipskih formi iz mojih snova. Grnčarsko kolo nudi simetrične, zaobljene forme i mene interesuje šta se može napraviti od tih jednostavnih oblika. Šta će se desiti ako te oblike ponavljam, ako ih spojim, ako ih isečem ili probušim? Dakle, finalni oblik je izrađen iz umnoženih osnovnih gradivnih formi.

Alma mater

Forma Alma mater me je progonila godinama pre nego što je napokon zaživela. Dešavalo se nekoliko puta da skliznem u sanjarenje o Alma mater tako što bih osetila siluetu forme. Sa svakim sanjarenjem forma je postajala sve jasnija i jasnija. Snovi su prestali iznenada, upravo u trenutku kad su se ostvarili.

Arhetipi su univerzalni za sve nas i možda je to razlog zašto i drugima polazi za rukom da uspostave odnos s formama.

Svaki materijal poseduje neke specifične karakteristike koje umetnici istražuju na različite načine. Ti recimo skulpture stvaraš od zasebnih jedinica vrtenih na točku, koje potom spajaš u veće celine i narative. Na taj način se udaljavaš od ustaljene estetike i tradicionalnih shvatanja vrtene keramike.

Kako bi opisala svoj proces rada i shvatanja gline kao materijala? 

Glina može da bude tečnost i možeš je izliti, možeš joj dati i menjati oblik sve dok ne počne da se suši. Nakon što se ispeče postaje tvrda i lomljiva. Ako se slomi, delići su oštri, što je potpuno suprotno mekoći koju glina ima dok radiš s njom. U zajednici koju čine keramičari uvrežio se jedan određen pogled na keramiku kao materijal: smatra se da moraš da razumeš materijal i da ga poštuješ, a to se uglavnom svodi na potpuno ovladavanje njime i izbegavanje grešaka. Smatram da je to veoma površno shvatanje materijala. Keramika je materijal koji se lomi, koji god razlog da je u pitanju. Krhotine i pukotine su najprirodnija svojstva gline kao materijala.

Često u skulpturama uspevaš da dočaraš utisak pokreta. Ponekad za takav efekat koristiš konac ili platno, koji u kombinaciji sa masom samog objekta daje efekat kretanja, izvlačenja, tenzije… Reci mi nešto više o tome.

Meni je prirodno da osećam masu i gravitaciju u skulpturi, smatram to delom svog stvaralačkog procesa. Materijal koji koristimo sam po sebi ima svoju masu, teksturu i, što je najvažnije, skulptura ima treću dimenziju, zahvaljujući kojoj stupa u interakciju s prostorom. Otud, ukoliko su masa, gravitacija i prostor sudeonici, pokret je moguće sugerisati na jednostavan način.

Način na koji inkorporiram prostor u svoj rad kako bih stvorila utisak kretanja zasniva se na korišćenju distanci, pauza. U radu Auto portret odnos između dve mase određen je zategnutim vunenim koncima koji ih povezuju. Ono što želim da istaknem je da ne samo da masa stvara pokret – u saradnji s prostorom ona može da stvori i kontekste, narative i značenja.

Reci nam nešto više o tvojoj izložbi O poreklu vrsta.

Pre svega, osećam potrebu da objasnim odakle ideja za tu izložbu. Desilo se to dok sam slušala album Tomorrow in a year. Zvuk elektronike učinio je da osetim pokret, rast, let, oluju, evoluciju. Zapitala sam se kako bih to osećanje mogla da materijalizujem. Projekat je realizovan u četiri odvojene prostorije galerije Božidar Jakac. Sve prostorije su bile prekrivene peskom koji je činio korak toplim i mekim, istovremeno apsorbujući prisustvo drugog objekata – posetioca koji se kreće.

Prva prostorija predstavlja embrion. Forme vise u velovima koji stvaraju osećaj sigurnosti. Krhke su i izolovane.

Druga prostorija predstavlja embrion tokom rasta – forme se razvijaju – ćelije se dele i umnožavaju.

Treća prostorija prikazuje prazna gnezda. Kraj je otvoren, kao i naša budućnost. Neprestano se prilagođavamo na nove društvene i ekološke uslove kako bismo obezbedili opstanak. Prazan prostor otvara polje različitih interpretacija, možda su vrste stasale i napustile svoj prostor sigurnosti – ne znamo koliko ih je opstalo ni kako izgledaju.

Četvrta prostorija predstavlja društveni komentar na temu prirodne selekcije i predstavlja omaž onima koji ne uspevaju da opstanu. Izložbeni prostor je zamračen, blago svetlo razbija se o krhotine. Krhotine vidim kao fragmente bivših skulptura, ali i kao potpuno novu skulpturu koja pripoveda priču o opstanku.